Основну и средњу школу (I и II разред) сам завршио у Бабушници, одрастајући у породици просветних радника. У жељи да овладам знањем програмерских алата 1984 уписао сам Гимназију „Бора Станковић“ у Нишу у којој сaм стекао звање програмер као носилац Вукове дипломе. Студираo сам и дипломирао на катедри за рачунарство Електронског факултета у Нишу, и стекао звање дипломирани инжењер електротехнике за рачунарску технику и информатику. Студије као и целокупно образовање су ми остали у лепом сећању што је и допринело мом опредељењу у избору педагошког ангажовања и позива наставника. Економску школу сам одабрао за рад, пошто сам био примљен на конкурсу у четири нишке средње школе. Уверен сам да нисам погрешио и задовољан сам целокупном атмосфером наставног позива свих ових година.
Оног тренутка када сам, пре скоро двадесет година, закорачио у учионицу схватио сам да рад са децом није ни најмање налик мишљењу свих оних који никада у животу нису ценили педагошки рад. Није једноставан, није неоптерећујући, није још много тога... Али сигурно јесте комплексан, обавља се на пуно нивоа и сигурно се не завршава оног тренутка када изађете из учиониоце. Напротив, посао наставника је нешто шта је стално са вама: и у радно време и у слободне дане, и у школи, али и код куће, на улици, а у савремено доба и на нет-у... Рад са децом је пре свега одговоран. Као млади инжењер врло брзо сам схватио да је рад у просвети врло велики професионални изазов. У то чврсто верујем и данас. Како ја видим свој позив? Шта су моји циљеви у настави? Рад наставника је општи, а пре свега психолошки изазов. Сваки ученик је појединац, јединствен и другачији од других. Од генерације до генерације, од одељења до одељења, од поједница до појединца разликују се реакције на подстицаје, похвале и критике, сугестије, методе рада уопште. Наставник је тај који посматра, анализира, упознаје и препознаје, бира начине и средства рада. „Добар“ наставник стално ослушкује како „дише“ разред са којим ради и све своје активности усмерава према томе. Наставник је тај који мора да има стрпљења и онда када пролази кроз личне кризе, наставник је тај који представља узор и пружа модел понашања и тиме посао наставника постаје прилично јаван. Наставник постаје јавна личност на својој микро позорници и пред својом личном публиком. Како постати "добар" наставник? После свих ових година проведених у школи знам да одговор на ово питање није једноставан ни једнозначан. Пре свега, то је посао који се мора волети, посао који не трпи сујету - ни личну ни професионалну, и у коме ће бити успешан само онај ко сагледа потребу непрестаног учења и напредовања... И коначно, само онај ко дозвољава себи да учи од својих ђака. Имао сам среће да окружење у коме радим пружа много могућности за рад и учење. Будући да струка којом се бавим, непрестано и врло интензивно иновира, трудио сам се да будем укључен у разне пројекте иновирања наставних планова и програма, израде нових образовних профила, иновирања наставе и наставних метода. То је ритам који од појединца захтева стално "држање корака" и праћење нових технологија. Такво ангажовавње је за мене увек било инспиративно и добрим делом заслужно за правац у коме сам се ја, као наставник, развијао. Трудим се да своје часове „кројим“ према својим ђацима, њиховом узрасту, способностима и интересовањима. Доста радим на себи, учим, истражујем и користим све прилике које имам да научим нешто ново. Сматрам да наставник мора стално да ради на себи, да учествује у разним пројектима, да размењује искуства са другим наставницима, из других школа, окружења, па и из других земаља. Основно образовање нам даје знања из научне нисциплине којом се бавимо, али наставу је потребно континуирано развијати, допуњавати и унапређивати. Мој професионални развој обухвата два нивоа: један је рад на пројектима који за циљ имају увођење иновација у настави, ангажовање у радним групама које су креирале планове и програме, руковођење семинарима за стручно усавршавање запослених у образовању, похађање семинара и других облика усавршавања и сл, а други је практична примена свега наученог ван учионице, у самој учионици. Зашто ово радим? Најбитнији и најодговорнији, али без обзира на све, мени најпријатнији део посла је рад у кабинету. Тамо је заправо практична примена свега што сам научио радећи у пројектима, радним групама, комисијама, што сам сазнао од колега и других ученика. Задатке прилагођавам различитом нивоу предзнања ученика, трудим се да подстичем ученике да размишљају, закључују, питају, да искажу своје потребе и ставове. Кад год је то могуће и оправдано, ангажовањем ученика у истраживачке пројекте, трудим се да развијам способности проналажења, анализирања, примене и саопштавања информација. Континуирано подстичем ученике на сарадничко учење. Кроз избор метода и облика рада, увек имам на уму, да осим предвиђеног градива, ученици треба да се уче толеранцији, сарадњи, раду у групи и тиму, треба да знају како да бране своје ставове, али и како да уважавају друге. Често сам у прилици да ученике учим како да уче јер сматрам да је то једна од најважнијих вештина коју треба да понесу из школе. Посебно у области којом се ми бавимо, садржаји, актуелности, технологије се мањају из дана у дан, чиме принцип добија на важности. Наиме, стално подсећам моје ученика да је услов за успех у каснијем учењу и раду поседовање вештине самосталног савладавања нових садржаја, као и вештина ефикасне организације времена. При свему томе се трудим да остварим што интензивнију и делотворнију сарадњу са родитељима. Са многим својим "бившим" ученицима сам и даље у контакту, било да с' времена на време дођу у школу или уколико их је пут однео ван града и земље, преко друштвених мрежа. Ипак, највећу награду за уложену енергију представља када у речима ученика препознам своје речи које сам му упућивао у моментима саветовања, дискусија, па и прекора, а које он/она сада наводи као сопствене ставове и размишљања. Нема веће награде него када препознате свој позитиван утицај на младу особу. То су моменти када осетите да се исплати сваки секунд пажње који сте поклонили било ком ученику и моменти који вам дају снагу за даље и више. |
Ја сам стена
Ја сам стена, о коју се злоба мори, светска чуда и покори. Многи тежак облак, јека, крш громова, огањ, клетва и сто чуда неба, земље, разбило се о менека... Усамљена на средини морске пене, цепам муње и громове; а таласе рикајуће са храпавим камом груди у капљице ситне мрвим. У ноћима смрти страсне на раме ми птице слећу и злослутним гракћу гласом: пакост, злобу и несрећу - сто злокобих два'ест осам стојим лета, презирући, смејући се пакостима безбожника; хладна, нема за радости и за злости, непомична, неосетна, у којојзи отров-срце, уморена љута змија, на узглавку - вечном мраку - на камену од увреда, размрскана, ћути, спава... Ја сам стена... ал' крвава!... Испирана гневом, једом, заљуљана муком, бедом!... Смрт ми грозна, немилосна, са песницом коштуњавом, злокобницом ока свога, умирућа часом прети... Чекај, селе! Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, бурно море не зајоше, не поцрни сјај звездани, и месеца светлост бледа не завије у облаку божје правде и истине, сјајне зоре и вечери зрак црвени не протури у крваве љуте змије, којима ће дух вечити по јауку, болу, писци, несрећнога шибат света - донде - донде!... Увређено срце моје, у вечитом болу, гневу, смеха се је зажелело... - Ха! Ил' можда, неће доћи страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи горкој муци и јауку насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!... Не дирај ме мразном руком, да преживим вечност тужну на врлетном моме вису, где ме чуда и отрови злобног света узвисише - ал' отклен ћу сам, по вољи, стојат... пасти... или вечно зла и подлост презирати ледним оком горског лава... Ја сам стена, ал' крвава!... (Ђура Јакшић -1860) Некада наратор стихова "Регионална смотра рецитаторта Алексинац 1981" - 3. место |